U maju ove godine, odabrana sam kao učesnica rezidencijalnog programa kulturne organizacije “KROKODIL” u Beogradu, koja sprovodi aktivnosti usmerene na podsticanje regionalnog dijaloga kroz književnost i kulturnu razmenu. Ovaj program poslužio je kao osnova za izgradnju održive platforme saradnje između pisaca i umetnika iz celog regiona.

Tokom mog boravka tamo, dobila sam poziv da prisustvujem premijeri predstave “They Are All Gone” (na srpskom: “Svi su otišli”), koja se izvodila u pozorištu organizacije Heartefact, inicijativi koja povezuje savremenu umetnost sa tranzicionom pravdom. Predstavu je napisala dramaturškinja Dori Basha, režirao Andrej Nosov, a igraju je tri snažna glumca: Mirjana Karanović, Svetozar Cvetković i Alban Ukaj.

Da bi se razumela emocionalna dubina ove predstave, treba podsetiti na istorijski kontekst koji je oblikuje. Ratovi u Jugoslaviji tokom devedesetih godina ostavili su duboke rane u regionu. Posebno je rat u Bosni i Hercegovini obuhvatio neke od najtragičnijih epizoda etničkog čišćenja, uključujući i genocid u Srebrenici.Scensko izvođenje o sećanju i životu preživelih iz rata.

Dok postoje različiti pokušaji da se obradi kolektivna postratna trauma, predstava “Svi su otišli” izdvaja se svojim intimnim i emotivnim pristupom. Ona na sceni prikazuje usamljenost onih koji ostaju, i time postaje više od umetničke interpretacije – ona je putovanje kroz psihološke posledice rata.

Kroz bol, preživljavanje i eroziju vremena, predstava odaje počast onima koji se suočavaju s nesavladivim – i regionu koji se još uvek bori s poricanjem prošlosti.

Kada žalost dobije fizički oblik

Predstava počinje naizgled običnom scenom. Sadika, starija žena koju igra Mirjana Karanović, sprema se za svoj rođendan. Njen muž Azem, kojeg tumači Svetozar Cvetković, pažljiv i brižan, pomaže joj oko kućnih poslova. Njihovi razgovori su topli i puni ljubavi, ali se postepeno pojavljuju tihe tenzije.

Sadika deluje zamišljeno i uznemireno, naročito zbog odsustva sina Nermina, kojeg nije videla još od jedne ranije svađe. Ipak, kao da Nermin postoji u nekom drugom vremenskom okviru, u dimenziji koja ne pripada stvarnosti Sadikinog sveta.

Kada u kuću ulazi Martin, bolničar koga igra Alban Ukaj, predstava počinje da potresa gledaočevo shvatanje stvarnosti. On Sadiki daje lekove, a ona pravi neobičan potez: stavlja kašiku zemlje u čašu vode i popije je. Taj čin označava ulazak u Sadikin psihološki svet, u kojem žalost postaje opipljiva.

Ukus zemlje postaje metafora za bol koja nikada ne prolazi, već mora svakodnevno da se podnosi i guta. Taj trenutak je tiha pukotina; simbolično razdvajanje koje nas podseća da prostor doma više ne počiva na stvarnosti, već na sećanjima, na odsustvu i beskrajnoj praznini čežnje.

Dolaskom Sadikinih “gostiju” – njene dece i unuka – scena se ispunjava neobičnim osećajem utehe i nesigurnosti. Dečji glasovi čuju se isključivo kroz slušalice koje publika dobija, stvarajući nadrealan efekat, zvučne prekide koji pojačavaju osećaj neizvesnosti: da li su ovo stvarna prisustva? Ili se nalazimo unutar opterećene psihe Sadike? Likovi na sceni donose poklone iz prošlosti – dečje igračke, stare školske knjižice, fotografije koje su sačuvane zahvaljujući tehnologiji. Dnevna soba postaje galerija relikvija sećanja, privatni muzej kojim kurira tuga.

Iluzija dostiže vrhunac u gotovo radosnom trenutku obojenom dečjim glasovima koji kao da su tu – a nisu – da bi se pretvorila u potresno otkriće, pažljivo komponovano. Sadika nije majka koja čeka goste; ona je preživela masakr u Srebrenici, ostavljena sama u sumornoj, ponavljajućoj rutini. Ona živi u prostoru između života i smrti, progonjena onim što je preživela. Njena prošlost kruži oko nje bez kraja, pretvarajući je u prostor mučenja iz kojeg nema izlaza.

Predstava o ratu, ali bez rata

Ovo nije prvi put da se Basha bavi temama rata i sećanja. Njena prethodna drama, “Prst”, takođe se suočava sa mračnim senkama sukoba i njegovim posledicama. Ali u “They Are All Gone”, ona nudi intimniju perspektivu: onu majke koja nastavlja da živi, ne da bi se izlečila, već da bi svedočila.

Ono što predstavu “They Are All Gone” čini tako snažnom jeste osećajnost likova, oslobođena svake teatralne dramatizacije. Režija je suzdržana; emocija je istinska, ne prenaglašena. Bol se otkriva u tišini, u sporom ritmu kućne svakodnevice. Nema scena rata – ostala je samo trauma koju je rat ostavio. Sadika se pere ledenom vodom jer su tako umrla njena deca. Pije prljavu vodu s grudvicama zemlje jer je to približava mrtvima. Ti postupci nisu samo metaforični – to su rituali nekoga ko živi u večitoj žalosti.

Drama suočava publiku s jezivim pitanjima: Šta ostaje kada izgubiš sve? Šta se dešava kada praznina postane jedini orijentir ljubavi? U regionu u kojem se istorijsko pamćenje često koristi kao oružje ili se u potpunosti potiskuje, “They Are All Gone” čini nešto retko i neophodno – stavlja u centar ne događaj rata, već njegove emocionalne posledice. Predstava insistira na priznavanju lične boli, izvan zvaničnih narativa o prošlosti.

Na taj način, “They Are All Gone” prevazilazi svoj lokalni kontekst. To je priča u kojoj se ceo Balkan može prepoznati, ali je istovremeno univerzalno promišljanje o preživljavanju, sećanju i patnji onih koji su ostali živi.

Naslovna slika: „They Are All Gone“.

Napomena redakcije: Prevod naslova predstave nije zvaničan.

Ovaj blog objavljen je uz finansijsku podršku Evropske unije, a u okviru projekta “Diverzifikacija glasova u novinarstvu”. Odgovornost za sadržaj snosi isključivo K2.0 te isti nužno ne odražava stavove Evropske unije.